Šta se dešava sa optužbama protiv čelnih ljudi EPS da su pravili ugovore štetne po državau sa EFT-em?

Koliko je nama poznato, krivične prijave koje su podnete protiv bivših funckionera EPS su još uvek u tužilaštvu i ono sada razmatra da li su te optužbe osnovane ili ne, to jest da li će protiv tih osoba biti pokrenut krivični postupak.

Da li je EFT pravio štetne ugovore sa EPS?

Apsolutno ne. Poslovi izmedju EFT i EPS iz 2001. godine su obezbedili da u Srbiji te zime ne bude restrikcija struje i obezbedili su grejanje građanima Novog Sada. EPS i država ne samo da nisu oštećeni, već su na taj način obezbeđeni uslovi za sprovođenje remonta našeg, tada urušenog, elektro-energetskog sistema. U tom aranžmanu EFT je naravno napravio profit, kao što bi ga napravila i neka druga evropska kompanija. Ovi poslovi su detaljno istraženi, objašnjeni i dokumentovani za vreme anketnog odbora 2004. godine, koji nije ustanovio pravne nepravilnosti. Sve to je urađeno uz direktne prenose na nacionalnoj televiziji, a onaj ko je zaista zainteresovan može i danas da pročita transkripte tih sednica. Na kraju, podsećam da je i tužilaštvo takođe tada razmatralo ceo slučaj i nije pokrenulo postupak, pošto za tako nešto ne postoje elementi. 

Kako komentarišete skorašnje tužbe protiv ljudi iz EPS koji su tad poslovali sa EFT?

Smatramo da je ova krivična prijava napisana kako bi se aktuelizovalo jedno staro pitanje i iz toga proizvela nekakava politička afera. Zato je jako važno da se pored optužbi iz te krivične prijave detaljno istraže i okolnosti pod kojima je ona napisana i podneta. Veoma je indikativno da je ova krivična prijava prvo poslata medijima, pa tek onda tužilaštvu. Time je neko očigledno postigao željeni efekat. To što je zasnovana na činjenično netačnim i neutemeljenim optužbama je, čini se potpuno sekundarno pitanje. Kakav god sud sada daju nadležne institucije, u atmosferi političkog prepucavanja ta odluka će biti predmet kritika i optužbi da je rezultat raznoraznih pritisaka i interesa. Upravo da bi se izbegla ova situacija predlažemo da tužilaštvo angažuje i stručnjake iz jedne od vodećih svetskih revizorskih kuća da takođe daju svoje viđenje pravne valjanosti ovih poslova.

Bivši funckioneri EPS-a su optuženi da su državnoj elektroprivredi naneli više milionsku štetu pošto EFT-u nije naplaćena prerada mazuta u TE-TO Novi Sad, to jest prenos struje od ove termoelektrane do Vaših klijenata u drugim zemljama. Kako komentarišete ove optužbe?

Ta optužba je činjenično netačna, što se lako da utvrditi iz dokumentacije koja je zavedena za vreme anketnog odbora. Naravno da je EPS u potpunosti naplatio preradu mazuta za potrebe EFT-a, kao što je u potpunosti naplatio prenos naše električne energije od TE-TO Novi Sad. Nije mi jasno kako i po kom osnovu su u MUP-u došli do suprotnog zaključka. Šta god da je u pitanju, pogrešili su.

U pomenutoj krivičnoj prijavi takođe se navodi da je jedan od EPS-ovih tendera za nabavku struje namešten EFT-u, pošto je nemački RWE ponudio nižu cenu struje...

I ova konstatacija o navodnoj šteti je netačna. RWE zaista jeste ponudio nižu cenu od EFT-a na tom tenderu ali je zahtevao da im EPS za kupovinu te struje ponudi garanciju prvoklasne banke. Da pojasnimo za čitaoce, otvaranje takve bankarske garancije bi podrazumevalo da EPS u nekoj prvoklasnoj banci deponuje dovoljno sredstava koja bi pokrila trošak te transakcije. EPS naravno to tada nije mogao da uradi, kako zbog svojih ogromnih dugova, tako i zbog činjenice da nije imao ta sredstva na raspolaganju. Mislim da ni jedna državna elektroprivreda u okruženju tada nije mogla da pruži takvu garanciju. Upravo zato i postoje trgovci električnom energijom, oni na sebe preuzimaju rizik transakcije i finansiraju njen vremenski ciklus. Dakle, EFT nije zahtevao prvoklasnu garanciju od EPS pa je struja kupljena od nas po sledećoj najboljoj ceni na tenderu. Taj uvoz je omogućio da EPS sprovede remont svog sistema, a da građani pri tom zimu prođu bez restikcija struje. I ovo pitanje je takođe u potpunosti pokriveno za vreme anketnog odbora, a transkirpti su svima dostupni.      

Zašto se čekalo ovoliko dugo sa tužbama?

To je pitanje za policiju. Kao što rekoh, apsolutno sve o ovim poslovima je poznato i dokumentovano još 2004. godine. Važno je da se ovo pitanje sada i definitvno istera do kraja, kako ga neko ne bi ponovo zloupotrebio za koju godinu.

Da li očekujete i tužbe protiv EFT?

Ne očekujem bilo kakve tužbe u ovom slučaju, pošto u ovim poslovima ne postoje pravne nepravilnosti.

Kako komentarišete to što su policajci koji su podneli tužbe dobili premeštaje, što se tumači kao kazna.

Zaista ne bih špekulisao o razlozima za premeštanje tih policajaca. Iako je odlučno dematovano, ovaj potez je kao što kažete ostavio utisak da su ti inspektori kažnjeni jer su revnosno radili svoj posao, mimo znanja pretpostavljnih. Upravo to još više politizuje ovu priču, a po strani ostavlja činjenicu da su optužbe iz te krivične prijave potpuno nesonovane i netačne. Zato je dobro što će nadležne institucije sada morati da daju i konačan sud o opravdanosti optužbi iznetih na naš račun. Kada to bude učinjeno, onda isto tako treba utvrditi da li su ti policajci to napisali iz pukog neznanja, ili nekog drugog razloga. To će dati najbolji odgovor na vaše pitanje.

Da li našem regionu nedostaje električna energija?

Regionu koji obuhvata Sloveniju na severu i Grčku na jugu, a uključuje i Mađarsku (zbog situacije sa prenosnom mrežom Mađarska se više smatra delom Balkanskog regiona), Bugarsku i Rumuniju, ove godine preti ozbiljan deficit električne energije, prvenstveno zbog izlaska iz pogona dva bloka nuklearne elektrane Kozloduj u Bugarskoj. Kapacitet ova dva bloka bio je 880 megavata, što je otprilike pokrivalo energetski deficit južnih zemalja u regionu, Albanije, Grčke, Makedonije, Crne Gore i Srbije. Zbog vrlo suve godine i velikog rasta potrošnje ta kriza će biti još ozbiljnija. Međutim čak i kad ne bi bilo ovolike suše i porasta potrošnje u svim zemljama, region bi se suočio sa teškoćama...

Zato što region nema dovoljno svojih proizvodnih kapaciteta?

Tako je. Na području bivše SFRJ u poslednjih 20 i više godina nije izgradjen ni jedan novi proizvodni objekat. I u drugim zemljama u regionu situacija je manje-više slična. U Grčkoj su puštene u pogon dve gasne elektrane od po 400 megavata, dok je u Rumuniji u pogon puštena nuklearna elektrana Černa voda. Ostatak regiona je još uvek faktički bez novih proizvodnih kapaciteta. Na ovaj nedostatak nadovezuje se i pomenuti rast u potražnji za električnom energijom. Većina zemalja u okruženju prolazi kroz različite faze tranzicije, a zemlje u tranziciji u proseku beleže rast potrošnje veći od četiri odsto godišnje. To znači da ćemo za 10 godina imati gotovo dupli porast potrošnje u regionu. Poređenja radi, u EU potrošnja raste za jedan do jedan i po odsto godišnje. U našem regionu, samo Albanija beleži porast potrošnje električne energije od 7-8 odsto godisnje, a Kosovo je na primer pretprošle godine imalo porast potrošnje od čak 12 odsto. Uz to, kao treći otežavajući faktor ovde ne postoji ni odgovarajuća gasna infrastruktura osim u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj.

Ukoliko se odlučimo za gradnju i nađemo potrebna sredstva, u koji vid proizvodnje treba ulagati?

Srbija ima značajne rezereve uglja u kostolačkom i kolubarskom basenu, tako da se izgradnja novih termoenergetskih objekata nameće kao očigledan osnov na kome treba zasnivati našu energetsku budućnost. Ipak, pri realizaciji ovog pristupa mora se obratiti posebna pažnja na realan trošak ovih investicija, imajući u vidu obavezu ukupnog smanjenja emitovanja ugljen dioskida. U Evropi je ova stavka postala veoma značajan faktor, toliko da čak i investicije u energetskom sektoru Bugarske, Rumunije, i Grčke kao jedan od osnovnih ciljeva imaju smanjenje emisija štetnih gasova. Kad mi kao država budemo pravili nove proizvodne kapacitete, moraćemo da vodimo računa o ovom problemu koji će komplikovati i poskupljivati celu priču.

Da li to znači da od velikih elektrana, budućnost imaju hidroelektrane?

To prevashodno znači da ćemo pri izgradnji novih termoelektrana morati da osiguramo da se koriste najnovije, i najskuplje tehnologije. Tu pre svega mislim na poslednju generaciju elektro-filtera, sisteme za odusmporavanje i skladištenje ugljen dioksida, vazdušne tornjeve, i tako dalje. Postoje i ozbiljne ekološke dileme da li su velike hidroeletrane opravdane ili ne. Na primer, akumulacione hidroelektrane na dnu talože mulj, koji se rastvara i emituje CO2. Zato se male elektrane, do 10 megavata, računaju kao novi, obnovljivi izvori energije. Inače, treba napomenuti da sem u Bosni, Crnoj Gori i Albaniji svi ozbiljniji projekti hidroelektrana su već urađeni.

Pričalo se da na Drini postoji mogućnost novih akumulacija?

Ima projekata koji nisu loši za donji tok Drine, kod Bajine Bašte prema ušću u Savu, ali se još uvek istražuje njihova rentabilnost. Donji deo Drine ima dosta naselja koja bi u slučaju gradnje morala da se premeštaju.

Šta je onda budućnost u Srbiji u smislu ulaganja u energetiku?

Pored termoelektrana, budućnost Srbije leži u poboljšanju energetske efikasnosti. U Srbiji se struja strašno rasipa, ali to je i prirodno kad imate cenu kakva jeste. Znam da se građani uvek žale da je cena struje previsoka. Ali, kod nas i privreda uživa benefit jevtine struje. Pri tom, ne mislim samo na velike fabrike kao što su železare ili cementare, nego i na male pogone, kafiće, butike. Svi oni plaćaju struju po ceni ispod tržišne i normalne cene, koja je u okruženju. To im na uštrb normalnog razvoja naše energetike obezbeđuje konkuretnu prednost i ekstra zaradu, a između ostalog zemlju vodi u energetsku zavisnost, koja će nas sve zajedno neuporedivo više koštati.

Kolika je po vašem mišljenju prava cena?

To je stvar tržišta. U Srbiji postoji samo jedan proizvođač električne energije, Elektroprivreda Srbije (EPS), a cena električne energije treba da bude takva da podmiri ne samo troškove proizvodnje u EPS-u, već i razvoja te kompanije. EPS dakle mora da se razvija. Pitanje je ipak kako oni troše novac, jer po mom mišljenju kod nas nema nikoga ko će da iskontroliše kako jedna državna firma troši novac. Mislim da jedino konkurencija to može efikasno da kontroliše.

Kako EPS može da "otkrije" tu cenu dok se konkurencija u proizvodnji ne uvede?

To znači da se uvek plaća tržišna cena, i za sirovine kao što su ugalj ili gas, zatim da se struja proizvodi na najefikasniji mogući način, uz najmanji broj zaposlenih. Kad tako smanjite gubitke, onda po evropskim standardima možete da izračunate pravu tržišnu cenu, koja može da bude i viša i niža od ove sadašnje.

Znači ako želimo da se naša nacionalna kompanija razvija, da investira u novu Kolubaru, novi Obrenovac ili novu gasnu elektranu, onda moramo da uzmemo tu cenu koju smo izračunali, i povećamo je za 5 do 7%. Onda država može da im kaže "gospodo iz EPS-a ovo je tržišna cena i mi hoćemo da vi svake godine ostvarite određen profit i da krenete u nove investicije“. Ali, pre nego što se to dogodi, prvi koraci moraju biti usmereni ka smanjenju gubitaka i smanjenju broja zaposlenih. 

Kolika je cena struje u regionu?

Cena struje kod finalnih potrošača u Srbiji je najniža u regionu, tu nema spora. Kod nas je 4,5 – 4,6 centi po kilovat-satu, dok je u Mađarskoj na primer 11 centi po kilovat-satu.

Ipak, ne treba zaboraviti da Mađarska dobija struju uglavnom iz nuklearnim i gasnih elektrana, pa je i struja skuplja. Kad cena gasa poraste, raste i cena proizvodnje takve struje. U Srbiji je situacija drugačija. Mi imamo velike rezerve lignita, a uz činjenicu da 40% el.energije dobijamo iz hidroelektrana, imamo osnov da proizvodimo jevtiniju struju od one u Mađarskoj.

A kakva je situacija u nama sličnim zemljama, recimo Hrvatska, Crna Gora?

U Hrvatskoj je situacija slična kao i kod nas, ali su Hrvati rešili da od njihove elektroprivrede naprave profitabilnu kompaniju koja će krenuti u investicije. Oni su zajedno sa nemačkim RWE-om počeli da rade elektranu Plomin, a pripremaju i novi blok u Sisku.

Crna Gora je interesantna zato što je tamo cena koju plaćaju potrošači povezana sa tržišnom. Ako je cena struje koju nabavljaju iz inostranstva visoka, oni onda deo prebacuju na potrošače. To je po meni u velikoj meri ispravan, tržišni mehanizam, iako se potrošači ljute kad se cena uveća.

Kakvi su vaši planovi što se tiče trgovine strujom u Srbiji?

Srbija je za nas važno područje, prevashodno zbog njene lokacije. Srbija je centralna zemlja istočne Evrope i kao takva predstavlja jednu od glavnih tranzitnih ruta. Svako ko se bavi trgovinom struje ne može, a da ne obrati pažnju na Srbiju. Što se tiče same trgovine u Srbiji, naš obim trgovine se poslednjih godina niti smanjuje niti povećava. Srbija je proteklih godina kupovala određene količine struje zimi i imala određene količine struje u prodaji tokom ostatka godine, tj. ona je manje-više izbalansirana što se tiče energije. Ali ne i što se tiče novca, pošto je struja zimi skuplja nego prolećna.

U poređenju sa 2001, kada je EFT bio znatno aktivniji na ovom tržištu, taj balans je uspostavljen nakon remonta sistema i izdizanja sistema na njegov normalan, projektovani nivo.

EFT je imao znatno veći udeo ranije...

Da, tokom 2001-2002. godine isporuke struje Srbiji su bile značajna komponenta u našem portfoliju. U međuvremenu se naš portfolio razvio, a i Srbija manje uvozi, pa je taj procenat pao. Mi sad daleko više poslujemo sa ostalim zemljama u regionu. Na primer, prošle godine od ukupnog uvoza koji je Slovenija napravila, dve trećine je išlo preko naše kompanije. U Mađarskoj smo posle prvog kvartala ove godine proglašeni za najvećeg trgovca. Takođe, mi snabdevamo skoro 70 odsto grčkih potreba za uvoz električne energije. Prošle godine isporučili smo preko 14 000 gigavat sati električne energije u 17 zemalja, kako elektroprivredama, tako i raznim fabrikama. Inače, EFT realizuje više od 60% svog poslovanja na tržištima Evropske Unije. Mereno u novcu, prošle godine naš ukupan obrt bio je 610 miliona evra.

Koliki je tačno procenat trgovine sa Srbijom u vašem ukupnom trgovanju strujom?

Manji od 1 odsto, pre svega zato što kod nas da gotovo nema ekonomskog rezona za trgovinu.  To se neće promeniti dok god bude postojao monopol EPS-a i dok se unutrašnje tržište ne otvori za druge učesnike. Ono sada jeste formalno otvoreno, ali kako da prodate struju nekom u Srbiji kad je cena u jugoistočnoj Evropi danas na nivou 62-63 evra, a u Srbiji 42 evra. Kupovina socijalnog mira takvom cenovnom politikom je kratkovid i pogrešan potez, koji će nas na kraju koštati mnogo više.

Mislite li da je smislena teza da ni neki veliki investitori možda ne bi kupili ili otvorili svoje fabrike da im nije obećana niska cena struje?

Može da se postavi i to pitanje, kakav ugovor imaju neka velika strana preduzeća sa državom, tj. da li bi došla ovde da nema dugoročne garancije za jeftiniju struju. Ali, ako je to tačno, postavlja se i pitanje da li mi treba da imamo jevtinu cenu struje za privredu i na taj način privlačimo investicije? Rezultat toga je monopol državne elektroprivrede, koja ne može da se razvija jer izmedju ostalog i ne pokriva troškove proizvodnje. To neminovno dovodi do stagnacije, rasipničkog ponašanja i toga da srljamo u energetsku zavisnost. Dok god država bude imala ovakvu cenovnu politiku u energetskom sektoru, svake godine ćemo uvoziti sve više struje i svi ćemo plaćati skupu struju iz uvoza.

Šta bi ste vi predložili?

Za početak, uspostavljanje pravilne ravnoteže cene. Struja kod nas može i dalje da bude jevtinija nego u Sloveniji ili Nemačkoj, kako bismo privukli strane investitore, ali ne u meri da proizvođači nemaju nikakav interes da ulažu u nove objekte.

Šta je sledeći korak? Demonopolizacija proizvodnje i prodaje?

Nema demonopolizacije prodaje bez demonopolizacije proizvodnje. Ako dozvolite da ja dobijem koncesiju od države i napravim termoelektranu, plaćam državi koncesiju za ugalj i vodu, a pri tom da vodim računa o zaštiti životne sredine i imam mogućnosti da tu energiju plasiram ovde ili bilo gde, odmah smo došli do demonopolizacije. EPS će odmah početi drugačije da razmišlja nego sada, kada je potpuno zaštićen.

Zašto bi neko imao interes da dođe ovde i gradi elektrane?

Kao investitor, vidim da je Srbija sada pravno–ekonomski potpuno regulisana država, a to je prvi preduslov da počnem da razmišljam o investiranju u Srbiju. Sledeći korak je izrada studije izvodljivosti da vidite gde možete da prodajete struju. Možda se ne isplati struju prodavati u Srbiji, ali možda možete da je prodate u Grčkoj.  Onda ćete i krenuti u projekat gradnje neke elektrane u Srbiji. Uz to kad počnu da rastu cene struje u Srbiji, a to će se neminovno desiti kada Srbija počne da koristi skupu uvoznu struju, možda će se isplatiti da deo te proizvedene struje prodate i u Srbiji.

Da li i EFT želi da od trgovca postane proizvođač struje?

Naše opredelenje je da značajan deo trgovačkog portfelja pokrijemo iz sopstvenih izvora, jer to vidimo kao jedini način da dugoročno obezbedimo našu poziciju na tržištu.

EFT je u Bosni i Hercegovini najveći strani investitor u energetskom sektoru, do sada smo realizovali preko 40 miliona evra investicija. U istočnoj Hercegovini smo uspešno realizovali izgradnju dovodnog tunela Fatničko Polje – akumulacija Bileca. Ovaj tunel, inače dugačak preko 15 kilometara, omogućava prenos akumuliranih voda sa polja istočne Hercegovine, ka postojećim hidroelektranama, čime se dobija dodatna godišnja proizvodnja od 150 gigavat sati električne energije.

Svakako naša najvažnija investicija je izgradnja termoelektrane Stanari kod Doboja. Taj projekat je u zavšnoj fazi priprema, uspešno smo završili sve studije izvodljivosti i studije uticaja na životnu sredinu. Krajem ove, to jest početkom sledeće godine počeće i izgradnja samog objekta, a to je projekat koji je vredan više od 800 miliona evra. Očekujemo da će proizvodnja u tom objektu početi krajem 2011. godine. Vrlo smo zadovoljni kako projekat napreduje, kao i podrškom koju dobijamo od Vlade RS. Zainteresovani smo da takav sličan, manji ili veći projekat radimo i u Srbiji, onda kada to bude moguće.

Šta je problem da krenete i u Srbiji sa takvim projektom?

Problem je kako nabaviti ugalj za termoelektranu u Srbiji. Na primer, mi ne vidimo mogućnost da sada možemo da dobijemo koncesiju za deo rudnika u Vreocima. To je deo koji nije razvijen, ali znamo da tamo ima uglja ispod zemlje. Mi bismo preuzeli sve troškove razvoja kopa ako bi dobili koncesiju, ali mislimo da se to neće desiti, jer će ko god da daje koncesiju pitati EPS da li oni imaju interes da koriste taj rudnik. Onda će EPS reći da naravno planira razvoj tog kopa, verovatno 2125. godine, pošto sada nemaju para. Takav je trenutni pristup u Srbiji, a ja smatram da nije bitno ko će da uzme koncesiju, nego da obezbedi novac za to, otvori radna mesta, plaća porez, da ljudi koji tu rade primaju dobru platu i da se zaštiti životna sredina. Uopšte nije bitno da li će to biti EPS, EFT ili neko drugi.

Sve države regiona su potpisale Atinski memorandum, šta će to značiti u praksi?

Taj sporazum za cilj ima stvaranje jedinstvenog energetskog prostora u regionu. To bi trebalo da znači da jedna energetska kompanija može da napravi elektranu tamo gde joj najviše odgovara i da može da struju iz te elektrane plasira bilo gde, u bilo koju državu koja je potpisnica tog Atinskog memoranduma. Neke države to osporavaju, neke to ubrzavaju, a pošto EU vrši pritisak da se to sprovede, to će na kraju i zaživeti. Atinski memorandum i zajedničko tržište energije na ovom području je jedan od razloga što smo mi i neke druge kompanije spremni da investiramo na ovo tržište gde je možda jeftinija struja, ali znamo da možemo da je izvozimo na druga mesta gde je struja skuplja. To ne znači da za 10 godina ta struja neće biti zanimljiva i za plasman ovde.

Da li vas intresuje privatizacija EPS-a?

Ne. Mi smo načelno zainteresovani za „greenfield“ investicije. Naš finansijski potencijal je daleko ispod toga da mi možemo da učestvujemo u privatizaciji EPS-a, ako bude došlo do nje. Ukoliko dođe do privatizacije ja sam siguran da će najveće svetske kompanije biti zainteresovane za to, kao što su EON ili EDF...

Pominje se i češki ČEZ?

Da, ČEZ je ozbiljna kompanija koja ima jasnu viziju i strategiju razvoja, kako u regionu tako i u Srbiji. Ja sam lično protiv privatizacije EPS-a kao celine. Mislim da bi trebalo da se ta kompanija suštinski razdvoji na distributivnu delatnost i proizvodnju, a da proizvodnja obuhvati posebne biznis jedinice, kao što su Obrenovac, Kolubara ili Đerdap, koje će biti fabrike za sebe. U dominatno državnom vlasništvu, ali razdvojene, te da svoj proizvod-struju mogu da prodaju na tržištu. Tako to funkcioniše u skoro svim zapadnim zemljama. To je model koji ja lično zagovaram. Ideja je da proizvodnja može da dominantno ostane u državnom vlasništvu, ili u mešovitom vlasništvu, a da distribucija bude privatizovana. To je neka delatnost koja bi trebalo da bude privatna. Prenosna mreža naravno mora da ostane državna jer je ona autoput kroz koji mogu da idu svi koji plate taksu za prolaz. Što se EFT tiče nemamo mogućnosti da ulazimo u privatizaciju EPS, a i kad bismo imali mogućnosti ne bismo u to ulazili.

Ako ne EPS, da li vas interesuje NIS, ili možda gasni sektor?

Ne, zaista nas to ne interesuje. Mi smo ovde osim pomenute termoelektrane zainteresovani za ulaganja u obnovljive izvore energije. Recimo male hidroelektrane do deset megavata, ili neki projekat korišćenja vetra za dobijanje energije. Ali i za tako nešto je potrebno da država, kao što su sve države uradile, donese zakone koji će regulisati proizvodnju takve energije. To bi mogle biti tzv. „feed in“ tarife gde će država stimulisati proizvodnju struje iz vetrogeneratora, pa bi potrošnja takve struje umesto 40  koštala 60 evra po megavat-satu ili bi to bilo stimulisano po nekom drugom modelu. Jer za jedan megavat kod malih hidroelektrana treba Vam dva miliona evra, a za jedan megavat kod velikih hidroelektrana između 1,3-1,4 miliona evra. Srbija će morati brzo da donese ove zakone jer će se jednog dana, kada uđe u EU, suočiti sa obavezom da do 2020 čak 20 odsto ukupno proizvedene energije mora biti iz obnovljivih izvora.